Imao sam neki dan jedan od onih dana. Kad malo propituješ sve oko sebe, šta radiš, kako i zašto to radiš. Čujem kolege kako broje, klijenti pišu bolji copy od njih, dizajniraju bolje od najboljeg dizajnera, rasturaju tipografiju. Ide im montaža, art direkcija, casting, režija. Kad bih bio površan (a uz sve moje mane površnost nije jedna od njih), ja bih se ljutio. I ljutim se. Ide mi to… znate gde. Dođem u agenciju pa govorim proste reči (nisam kreativan psovač), slušam tužne pesme i maštam kako sam dovoljno bogat da ništa ne radim. Kad mi nekonstruktivnost dosadi, krenem analizirati i razmišljati o stvarima, uzrocima, motivima. Zašto je tome tako? Holistički: kad je ruka amputirana flaster više ne pomaže.
Zašto neko, ko po vokaciji nije kreativac i verovatno nema preteranog afiniteta da se kreativom bavi (ako ne računamo pomoć klincu oko domaćeg iz domaćinstva ili nedavni kurs dekupaža), oseti potrebu korigovati stvari koje su radili neki od najboljih stručnjaka u domaćoj oglašivačkoj industriji. Da se ne muljamo, zaključak je jednostavan (i porazan!) – jer nam ne veruju.
Neki sam dan odneo peglati košulje u hemijsku čistionicu. Tu inače ne nosim košulje, tetu nisam poznavao pa sam proveo 10 minuta objašnjavajući kako je želim ispeglanu. „Neću crte na rukavima, mrzim kad mi kragna strši i ni slučajno preko printa, molim.“ Jer je kod nas normalno očekivati da će vam pogrešno zalepiti pločice u kupatilu, prevariti vas na vagi na placu pa zašto bi bilo drugačije kad naručite kilu i po kampanje. Nisam joj verovao pa sam (logično?!) preuzeo stvari (ne i peglu, though) u svoje ruke i podelio pristojan broj saveta iako u životu nisam ispeglao više od 5-6 košulja.
I onda mi je sinulo! Upoznao sam brdo dizajnera koji rade advertising jer ne mogu živeti od plakata za festival plesne radio drame u Grožnjanu, režisere koji snimaju reklame dok čekaju da im se dogodi film (koji se btw nikad ne dogodi), za-doneti-odluku-nesposobnih kreativnih direktora, digitalaca koji ne razlikuju lajkove od komunikacije, wannabe copywritera, copy-paste accounta… Da li je moguće da klijent misli kako agencije uopšteno ne razumeju njegov brend i probleme već gledaju kako bi sa minimumom angažmana oderale što više love? Ako im je i stalo, rade to sigurno samo zbog nagrada i baš ih briga za njegove probleme.
Odgovornost ima nekoliko nivoa: lična (prema zadovoljenju sopstvenih potreba), odgovornost za posao (kako bi on bio dobro obavljen) i – odgovornost za odnos. Nažalost, u pozadini svakog odnosa je sukob. I to onaj unutrašnji u svakoj od tih strana. Sukob između potrebe za saradnjom i potrebe za sopstvenim integritetom. U poslovni (kao i svaki) odnos ulazimo radi ispunjenja sopstvenih potreba/ciljeva – baš kao i naš partner. Ako gradimo simetrični odnos u kome obe strane imaju resurse nužne za uspešno obavljanje posla (klijent – informacije / agencija – znanje), jednako smo odgovorni da on funkcioniše bez redukovanja i jednog učesnika. Kompromis nije dobro rešenje jer naći se na sredini znači da niko nije dobio ono što je zapravo hteo. Možda je bolje, kao brisači na autu, jednom završiti na jednoj, a drugi put na drugoj strani. A to nužno podrazumeva poštovanje, uvažavanje, uljudnost i poverenje onog drugog. Ako čitaš ovo i misliš – ali moj klijent ne razume to što radimo za njih, nemaju pojma o našem poslu, ne žele slušati šta im sugerišemo, bla bla bla… možda imaš pogrešnog klijenta. Nije svaki par idealan niti je svaki odnos održiv. Odgovoran si prema sebi da pronađeš/izgradiš bolji.
Znam kako mi pristupamo poslu. Trud koji ulažemo, znanje, iskustvo, saradnju sa top ljudima koji žele dati najbolje od sebe. Da li je zaista uvek najbolje? Ne znam. Najbolje je što je moglo biti. U trenu kad na prezentaciji kliknemo na prvi slajd keynota znam da iza stoji puno promišljanja, ideja i, ne manje važno, srca. Nazvao bih to odgovornošću prema partneru, poslu i sebi. Odgovornost da posao i odnos u koji ulaziš odradiš dobro. Ponekad kad se zvezde poklope i najbolje. Ako odgovornost nije standard, jasno mi je da smo upropastili klijente koji nas sumnjičavo gledaju kao šanere na buvljaku, ne znajući šta kupuju i jesmo li tu da se izvlačimo, muljamo ili da im pomognemo da uspešno komuniciraju i obavljaju svoj posao.
I zato, dragi “kolega”, svaki put kad smuljaš posao, loše rešenje prezentuješ kao dobro i misliš da si uvalio klijentu, ali i onda kad izdaš sopstvene kriterijume, želje i ciljeve uvalio si zapravo svima koji radimo ovaj posao – odgovorno. Nemoj nam više pomagati. Hvala.
Ilustracija: Damir Mazinjanin, Art Director, Señor
One comment