Kriza je deo našeg svakodnevnog života i pre permanentno stanje društva u kome živimo, nego sporadična i retka pojava. Navikli smo da živimo na oprezu, da gomilamo zalihe, štedimo, znamo prioritete i ne trošimo neplanirano.
Međutim, koliko god se činilo da smo rezilijentni na nalete kriza i da iz njih izlazimo zreliji i sa sposobnošću boljeg rasuđivanja, ipak su nam globalne kaskadne krize u poslednjih par godina ostavile manje predaha za adaptaciju. Već imamo inflaciju, geopolitičke krize, rat u Evropi, globalnu energetsku krizu, najavu ozbiljne recesije i stagflacije izazvanih pandemijom Covid-19 i ratom u Ukrajini. Zato ne čudi što je preko polovine nas vrlo zabrinuto za životni standard i gotovo da nema onih koji neće osetiti posledice najavljenih poskupljenja, što potvrđuju rezultati našeg istraživanja sprovedenog na nacionalno reprezentativnom uzorku građana Srbije u avgustu 2022. godine.
Ova „savršena oluja“ se ne obrušava na sve oblasti života istovremeno i podjednakim intenzitetom. Suočeni sa neizvesnošću u uslovima krize, prinuđeni smo da pravimo selekciju u zadovoljenju različitih potreba. Na listi precrtanih prioriteta najpre se nalaze one delatnosti koje doživljavamo kao „nadgradnju“ bazičnim fizičkim potrebama (za hranom, stanovanjem i zdravstvenom zaštitom). Sve što nam je „luksuz“ stavljamo ad acta i manje ugađamo sebi – ukidamo ili smanjujemo budžet za prevoz avionom i taxi usluge, proređuju nam se odlasci u restorane, kozmetičke salone, spa centre i fitnes klubove, mada ne i u frizerske salone. Kultura, zabava i sport idu u drugi ili treći plan, pa se na odlazak na koncerte i sportske događaje troši manje. Vodimo i dalje računa o zdravlju, pa je farmaceutska industrija donekle pošteđena. Međutim, proizvođači alkoholnih pića i cigareta mogli bi da osete posledice krize, kao i restorani brze hrane.
Svaka kriza produbljuje i socijalna raslojavanja, u čemu se ne razlikujemo mnogo od građana ekonomski razvijenih zemalja. Ono po čemu se razlikujemo jeste sadržaj bazičnih potreba i njihov udeo u ličnim primanjima. Kada uporedimo iznos garantovane zarade kod nas, čak i zvanične prosečne mesečne zarade za 2022. godinu, sa onim koji su građani najčešće navodili da im je potreban za pristojan život, pitanje je koliko bi i iznos od 100.000-150.000 dinara mesečno mogao da ublaži sav teret krize.
Kompanije bi trebalo u doba krize još više da brinu o svojim potrošačima i kako sa njima komuniciraju, kako bi, kada ona prođe, imali i dalje kome da se obraćaju.
