U julu 2020. godine, Baka Prase, poznati balkanski YouTube kreator, objavio je u jednom od svojih videa da je optužen za pedofiliju. Za manje od 24 sata pojavili su se prvi meme-ovi, reakcije tradicionalnih medija, a ubrzo potom i kritički tekstovi i analize. Organizacije koje se bave nasiljem nad ženama, vršnjačkim nasiljem i srodnim temama uključile su se u razgovor online.
Netokracija, stručni portal koji se bavi internet kulturom i tehnologijom, objavila je kratak tekst u kojem poziva brendove koji imaju ugovor sa Bakom Prasetom da mu otkažu saradnju. Samo dan kasnije, Baka, u svom videu, potvrdio je da više nema sponzore. “Wow, to je brzo eskaliralo”, pomislio je praktikant jedne advertajzing agencije u Beogradu i ubrzo potom guglao “cancel culture”, frazu koju je sve češće čuo na hodnicima svoje kancelarije.
Koncept je jednostavan – javna ličnost ili brend urade nešto što javnost smatra moralno “problematičnim”. Ljudi na društvenim mrežama javno izraze nezadovoljstvo ovim činom i pozovu svoje zajednice na bojkot te osobe ili organizacije. Bojkot ima barem dve dimenzije – prva je “šejmovanje” tj. jasno označavanje osobe ili organizacije kao nepoželjne, a druga je ekonomska – ukidanje podrške, finansiranja, brend saradnji, uklanjanje sa platformi kao vid kazne.
“Obični ljudi koji uzimaju moć nazad u svoje ruke.” Ovo je način na koji neki autori opisuju kulturu otkazivanja i dodaju da je u pitanju jedna od važnijih tekovina društvenih mreža – mogućnost da odlučimo kome ćemo dati naše preglede, lajkove, share-ove i time praktično svakodnevno “glasamo” za sadržaje koje smatramo kvalitetnim i etičkim, a “kažnjavamo” one koji ne zaslužuju da budu tu. Ovakav odgovoran odnos prema sadržaju i osvešćivanje moći koju imamo kao gledaoci važan je koncept. Svaki put kada izađemo u javni (virtuelni) prostor i pokrenemo ove razgovore, podižemo očekivanja od brendova i uticajnih kreatora i zajedno kreiramo bolje društ [record scratch sound]
Prilično je jasno zašto je kultura otkazivanja kul pa ćemo se ovde zaustaviti i iskoristiti preostalih 600 karaktera teksta da sagledamo stvar i sa druge strane. Naravno da postoje i kritičari ovog fenomena. Čini se da kultura otkazivanja, jednom kada uzme maha, ubrzana mehanizmima deljenja na društvenim mrežama, ukida realnu mogućnost diskusije i smešta različite kreatore sadržaja i uticajne ličnosti u isti koš “nepoželjnih”.
Dešava se upravo ono na šta upozorava Brene Braun u svojoj epizodi podkasta sa Taranom Berk, aktivistkinjom i jednom od osnivačica #MeToo pokreta – kada krenemo sa osudom, ne smemo da prestanemo da budemo spremni da govorimo o nijansama, niti da odustajemo od teških razgovora i empatije.
“Otkazivanje je važan mehanizam u današnjem društvu, jer, budimo iskreni, postoje stvari koji zaslužuju da budu otkazane i ponašanja koja želimo da osudimo. S druge strane, otkazivanje je opasno onda kada postane otkazivanje mogućnosti diskusije”, pomislio je praktikant iz drugog pasusa dok je zatvarao svoj web browser.