Vere, nacije, brendovi i korporacije
Pre oko stotinjak hiljada godina Homo sapiens je iskočio sam na vrh lanca ishrane. Šta nas je to katapultiralo u odnosu na sva ostala živa bića? Harari u svom delu Sapijens kaže – govorkanja i tračevi.
Našim precima je bilo važno da znaju gde je pojilo, gde se kreću predatori, a gde lovine, ali im je isto tako, ako ne i važnije, u jednom trenutku postalo to da tračare o tome ko koga mrzi, a ko koga voli, ko sa kim spava, ko je pošten, a ko varalica. Ono po čemu je način komunikacije našeg, ne tako dalekog pretka bio drugačiji od ostalih božjih stvorova, jeste taj što je jezik postao sredstvo govorkanja o drugim ljudima. A tračevi lako pređu u mitove i legende.
Dakle, jedinstvena osobina ljudske komunikacije jeste naša sposobnost da govorimo o plodovima sopstvene mašte.
“Pokušajte da ubedite šimpanzu da vam da bananu obećavši mu zauzvrat beskrajno obilje banana u majmunskom raju kada umre.” (Y.V. Harari)
Mašta nam je omogućila ne samo da zamišljamo ono što ne postoji, nego da ono što ne postoji zamišljamo kolektivno. Možemo da stvorimo zajedničke mitove, kao što je biblijska priča o postanju, nacionalistički mitovi savremenih država ili Deda Mraz. Kolektivni mitovi nam daju sposobnost prilagodljive saradnje sa neograničenim brojem ljudi koje i ne poznajemo.
Svaka takva fantazija, bio to brend, korporacija, vera ili nacija ukorenjena je u mitovima koji postoje jedino u kolektivnoj mašti, odnosno ne postoje izvan priča koje ljudi izmišljaju i pričaju jedni drugima.
Danas sa lakoćom prihvatamo da “primitivna plemena” učvršćuju svoj društveni poredak verom u duše mrtvih i duhove prirode, ali odbijamo, međutim, da priznamo da i mi funkcionišemo na potpuno istoj osnovi.
Poput šamana, koji su stvarali bogove i demone, i mi sa korporacijama za koje radimo stvaramo brendove. Sve se obrće oko pripovedanja priča i oko toga kako da ubedite ljude da u te priče poveruju. I dok to zajedničko verovanje traje, izmaštana realnost omogućuje milionima ljudi, koji se međusobno uopšte ne poznaju, da sarađuju težeći zajedničkom cilju. Tako nastaju promene.
Problem nastaje kada izmaštana stvarnost postane nadmoćnija od objektivne realnosti, pa kada vazduh, reke, šume i planine zavise od izmišljenih entiteta kao što su država Srbija i Rio Tinto.
Kako je ljudska saradnja zasnovana na mitovima, njen način može da se menja menjanjem mitova, odnosno pripovedanjem drugačijih priča. Te promene nekada mogu da se dogode veoma brzo. Francuzi su 1789. gotovo preko noći iz vere u mit o božanskom pravu kraljeva poverovali u ideju o slobodi, jednakosti i bratstvu.
Dakle, ne slažem se sa tezom da “svrha dolazi s vrha”, jer je na vrhu samo izmaštana realnost. A kako kolektivno maštamo, u takvoj realnosti i živimo. Mislite o tome.
Insirisano Y.N. Harari, Sapijens – Kratka istorija čovečanstva