Umeće građenja i održavanja odnosa sa medijima je, verovatno, najvrednija veština PR profesionalaca. Ta veština je ono što pravi razliku među pojedincima u ovoj branši – neko u tome pliva lako i okretno, neko je prirodno talentovan, a neko se, i pored teorijskog znanja i truda, nikad ne snađe u tim relacijama.
To je ozbiljan posao, zahteva stalnu budnost i vremenom postane način života. U razvijenim, pravno sigurnim demokratskim zemljama, u kojima uticaj medija na javno mnjenje definiše mnoge (sve) političke, poslovne i druge pojave, ozbiljnost ovog posla dobija posebnu težinu.
Kako, međutim, razvijati odnose s medijima u društvu u kom mediji – čak i ako ovu tvrdnju shvatimo kao lični utisak autorke – skoro da i ne postoje?
A kad već postavljamo ovo pitanje, neka bude direktno i neka bude upućeno svima nama koji se bavimo odnosima s medijima, tim delikatnim i moćnim PR alatom: kako se danas, ovde, komunicira s medijima? Pa još: s kojim medijima se komunicira, a koji se izbegavaju? Pa dalje: šta treba da uradi PR profesionalac kad ga pozovu novinari i urednici iz medija koji objavljuju lažne vesti i optužbe bez dokaza? I još: a šta da pomisli kad ga zove urednik ili, ne daj Bože, direktor marketinga nekog ozloglašenog medija, poznatog po tome što blati, difamira, ponižava koga stigne, lažno optužuje, zastrašuje, raspiruje paniku? Kako se razgovara sa novinarima i urednicima koji prave novine koje za godinu dana prekrše Kodeks novinara više od 1.200 puta, dakle u proseku četiri puta u svakom broju? Kakav korektan profesionalni odnos poverenja može da se gradi sa njima? Kako se njemu/njoj veruje da će s dužnom pažnjom da istraži sve strane, korektno objavi i stranu koju zastupamo mi, da će s nama razgovarati bez predrasuda, da će doći informisan/a (a ne “filovan”/a) i da će objaviti uravnotežen tekst koji temu posmatra iz različitih uglova?
Oni koji se bave odnosima s medijima i koji cene i razumeju taj posao, znaju da je jedan od najuzbudljivijih momenata te profesije kada ste u prilici da sarađujete sa velikim novinarskim i uredničkim imenima, ljudima od zanata, onima kojima ne možete da “prodate ciglu” (ako to i hoćete), čiju pažnju i poverenje morate da zaslužite. Takvi urednici i novinari vas smesta vrate nazad u klupu ako ste im doneli tanku priču, lošu argumentaciju ili samohvalisavi ep o svom šefu. To su ljudi koji vas teraju da se i vi razvijate, da i vi učite i napredujete i zato su, između ostalog, važni. Kad oni čuvaju svoju profesiju, onda nas teraju da i mi čuvamo svoju.
To su oni koji su danas, uglavnom, potcenjeni, neretko nezaposleni, često optuživani i blaćeni, poneki među njima i fizički napadani. Iako je kriza ozbiljnih medija globalni fenomen, mi ipak prednjačimo – olako smo zgazili svoje ozbiljne medije ne razmišljajući kako duboke posledice taj brisani prostor ostavlja po društvo. U punoj snazi je, zato, armada bučnih amatera zaposlenih u medijima koja ne razlikuje novinarstvo od propagande i ne preza da otvoreno laže javnost.
U takvoj atmosferi nema prostora za fer igru i poštenu PR igru. Ima samo za igru po njihovim pravilima.