NATAŠA BOJANIĆ, GROUP ACCOUNT DIRECTOR, LEO BURNETT BEOGRAD
OLIVERA NIKODIJEVIĆ, MARKETING DIRECTOR SRB & MNE, MOLSON COORS
Partnerstvo podrazumeva trajanje, a prepoznaje se kroz poverenje. Ako vam je neko verovao pre, sada je ta veza samo bila jača. Opet neko ko se stalno preispituje, to će raditi i u redovnim uslovima.
Suočavanje sa krizom uvek predstavlja veliki pritisak na odnose, naročito kada kriza kao takva sa sobom nosi i značajan finansijski udar na obe strane. Kada su odnosi na relaciji klijent – agencija dobri, onda se uvek nađe način da se odnos održi i u tim teškim trenucima. Potrebno je mnogo razumevanja i pristajanja na kompromise sa obe strane, ali je, verujem, uvek prisutna i želja, bar sa strane klijenta, da se agencija i tim održe za vreme koje dolazi posle krize.
Stalno pitanje – da li možda možemo bolje ili drugačije? I da, možda će u nekom trenutku, svako od nas moći da prođe u momentu bolje, ali kontinuitet dokazanog poverenja jedino je što se računa.
U osnovi svakog nepoverenja jeste nerazumevanje. Što se ono više produbljuje, to je i nepoverenje sve veće i takvi poslovni odnosi posle nekog vremena pucaju. Klijenti se često suočavaju sa činjenicom da agencija suštinski ne razume klijentovu poziciju, ciljeve, brendove, određene potrebe, razloge za promene (koje su uslovljene odnosima sa trećim licima, a ne zato što klijent ne zna šta hoće). Agencije se vrlo često zaogrnu plaštom kreativnosti i veruju da će to rešiti klijentove potrebe. Osim toga, izuzetno je važna uloga accounta u agenciji. On je ta spona koja mora u potpunosti razumeti šta klijent želi, kako ne bi resurse agencije angažovala u beskonačnim brainstorming aktivnostima i davanje hiljadu i jednog predloga koje klijent odbija sa razlogom, a kreativci doživljavaju kao udar na njih. Tu je, vrlo često, izvor nepoverenja.
S druge strane, važno je da i klijent, odnosno marketing tim razume kako agencije i njihovi timovi funkcionišu, kako bi mogli da izvuku najviše iz tog odnosa. Mnogo mladih i neiskusnih ljudi u timovima klijenata često dovedu u pitanje odnos sa agencijom, jer ne znaju kako agencije rade.
Ili saradnje duže od 7 godina, kada se pitate da li bi moglo drugačije. S obzirom da je naša industrija – industrija ljudi, odnosi koje uspostavimo su ključni. Imam utisak da se svi dobro poznajemo da ne postoji kratkoročna saradnja. Saradnju ne vezujem za dužinu trajanja ugovora, više za dobro razumevanje u izazovnim situacijama, čak i kada je saradnja na samom početku.
Kratkoročne saradnje mogu biti jako dobre i korisne. Kao što i dugoročne saradnje mogu postati problematične, jer mogu upasti u fazu zasićenosti. Uvek sve zavisi od ljudi sa obe strane, načina na koji su izgradili međusobne odnose i načina na koji komuniciraju. Ukoliko između klijenta i agencije ne cirkuliše pozitivna energija, dinamika i angažovanost da se postignu željeni ciljevi, dužina trajanja saradnje je nebitna.
Klijent vlada magičnim rečima – pitch i budžet. Ipak, na kraju praksa pokazuje da kvalitet kreativnog rešenja i sposobnost da sve kreirate i materijalizujete u dostupnim resursima uglavnom nosi prevagu dugoročno.
Rekla bih međusobno poštovanje i razumevanje. Sve ostalo definisano je ugovorima koji jasno definišu odnos i uslove za raskidanje istog.
Ni jedan uspeh niti neuspeh ne dolazi od jedne strane, a broj saradnika iz različitih oblasti na jednom projektu veliki je, tako da u nekom momentu, svi budemo odgovorni i za neki uspeh, ali i za neuspeh. Na kraju veći deo svega zajednički delimo.
Moj stav je da je to uvek i u potpunosti odgovornosti klijenta, jer je on doneo odluku da se projekat realizuje. U tom smislu, i uspeh i neuspeh, isključivo su njegova zasluga, ili krivica, zavisno od rezultata.